Istorija elektronskih digitalnih računara

 

Istoriju elektronskih digitalnih računara možemo podeliti na šest generacija u zavisnosti od faza razvoja i to:

  • Prvu generaciju (1951-1958) karakterišu korišćenje elektronskih (vakumskih) cevi kao aktivnih elemenata i kablovskih veza između elemenata. Ovi elementi su bili veliki, trošili su mnogo struje i oslobađali veliku količinu toplote. Računari su bili veliki npr. ENIAC je bio težak 30 tona i trošio je oko 174 KWh. Za skladištenje programa i podataka koristile su se različite memorije (magnetne trake i doboši). Za pisanje programa koristio se mašinski jezik;

 

 

sl. 2.1. Elektronska cev

2.2. ENIAC 

  • Drugu generaciju (1959-1963) karakterišu tranzistori koji su se ugrađivali umesto elektronskih cevi. Bili su jeftiniji, brži, manji, trošili manje električne energije i razvijali manje toplote. Najpoznatiji računari ove generacije bili su Philco Transac S-2000 i IBM 1401. Pored hardverskih unapređenja pojavili su se i novi programski jezici : Flow-Matic, iz kog su kasnije nastali COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP;
 
sl. 2.3. Tranzistor   sl.2.4. IBM 1401
  • Treću generaciju (1964-1970) karakteriše primena integrisanih kola (Integrafed Circuit). Uvođenje integralnih i LSI (Large Scale Integration) integralnih kola sa visokim stepenom integracije omogućilo je proizvodnju čipova sa hiljadama tranzistora. Niska cena, visoka pouzdanost, male dimenzije, mala potrošnja električne energije i brzina izvođenja operacija začajno su unapredili razvoj mini računara. Za skladištenje podataka i programa koristile su se magnetne trake. Ovu generaciju karakterišu i poboljšane periferne jedinice koje su omogićile povezivanje više perifernih uređaja i povezivanje više računara pomoću telefonske linije.
    Za upravljanjem i kontrolu računara razvili su se operativni sistemi, a za pisanje programa koriste se viši programski jezici COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.Najkarekterističniji računari za ovu generaciju su IBM 360 i PDP-1; 
 
 

sl. 2.5. Integrisano kolo

 sl.2.6. IBM 360

  • Četvrtu generaciju (1971-1987) karakterišu komponente izrađene na bazi poluprovodničkih sklopova korišćenjem LSI (Large Scale Integrated) i VLSI (Verrz Large Scale Integration) visoko integrisanih sklopova koja omogućava stvaranje mikroprocesora koji predstavlja osnovu današnjih računara. 
    Poboljšane hardverskih karakteristika dovodi do smanjenja dimenzija računara, povećanja kapaciteta glavne i periferijske memorije, znatno brže obrade podataka.
    Operativni sistemi su jednostavniji za upotrebu većem broju korisnika. Novi programski jezici su omogućili lakše pisanje aplikativnog softvera koji se koristi u svim sverama društva.  
 

 

sl. 2.7. Mikroprocesor sl.2.8. Savremeni računar
  • Peta generacija (od 1990 ) zasnovana je na konstrukciji paralelne arhitekture koji omogućavaju istovremeni rad više kompjutera (procesora) na rešavanju određenog zadatka;
  • Šestu generaciju kompjutera (neurokopjuteri) karakteriše razvoj neuronskih mreža koje bi trebalo da istovremeno obrađuju veliki broj informacija korišćenjem više hiljada porocesora što liči na rad ljudskog mozga.